ЧАЧАНСКА БИБЛИОТЕКА „ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС”, У СУСРЕТ СВОЈОЈ 175. ГОДИШЊИЦИ Дом смисла и књиге У 171. години престала је да буде бескућник и подстанар. У њеном новом здању у Синђелићевој 24, лепом и модерном, са одличним младим и стручним тимом, отвориле су се и многе нове могућности. Од 2018. Библиотека има и један драгоцен траг онога чије име носи. Ту је легат новинара Синише Пауновића, у настајању је целина посвећена Бранку В. Радичевићу. Пажњу плене бројна уметничка дела у оплемењеним просторима, нови приступи у обради грађе и баратању књигама, врло занимљиви живи програми културе. Али далеко најважнији су читаоци, од најмлађих до најстаријих. Они овде дају и добијају смисао
За годину оснивања Градске библиотеке, најстарије установе културе у Чачку, узима се 1848, када је покренуто Дружство читања Србско-Славенскиј новина у граду на Западној Морави. Оно је било претеча Читалишта које је званично почело рад 15. јануара 1860. године, а колико је то био важан догађај сведочи и податак објављен у листу Световид: отварање Читалишта поздрављено је пуцањем прангија и звонима са градске цркве.
Након више од 170 година подстанарског живота на више адреса, Библиотека је 26. марта 2019. коначно добила сталну адресу – Синђелићеву 24. Захваљујући одговарајућем простору, Библиотека своје садржаје данас може да прикаже у пуном обиму и да ради на формирању нових целина. Овом приликом одшкринућемо врата само једног дела блага Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис”.
СПОМЕНАР МАРИЈЕ ПАНДУРОВИЋ
Још у школи учили смо о животу и делу српског песника Владислава Петковића Диса (Заблаће код Чачка, 1880 − Јонско море, 1917), важног и тужног. Памтимо да се у Француској укрцао на пароброд „Италија”, који је 29. маја ратне 1917. заувек нестао у таласима, погођен торпедом на путу ка Грчкој. (...) Сва малена земаљска оставштина великог песника, као и његово тело утопљеника, враћена је у море. По сведочењу његових пријатеља са којима је боравио у избеглиштву, као и сапутника, песник је свуда са собом носио свешчицу са стиховима које ће испрати таласи и који никада неће бити објављени. Ретке пожутеле породичне фотографије сачуване су у албумима Дисове сестре Ружице и наследника Дисове супруге Тинке, која је последње деценије живота провела у Лозници. Али, ни Дисова удовица, ни његова прерано и трагично преминула деца, ни сродници, па ни пријатељи са којима је делио заносе и разочарања, у времену општег расула нису успели да сачувају ниједан песников руком писан текст. Дуго се мислило да једину рукописну заоставштину Владислава Петковића Диса чини једанаест песама у Рукописном одељењу Матице српске и неколико дописница.
Посвећеним истраживањем библиографа и књижевних историчара, међу којима су се истицали библиотекари Градске библиотеке у Чачку, захваљујући манифестацији „Дисово пролеће” и истоименом гласилу које је прати, исправљене су грешке преписиване из издања у издање његових песничких збирки и испуњено мноштво белина у песниковој биобиблиографији. За Завичајно одељење чачанске Библиотеке набављени су оригинални примерци двеју Дисових збирки (Утопљене душе, 1911, и Ми чекамо цара, 1913), преснимљене ретке фотографије и писма, прикупљена сећања и усмена сведочења о њему, али установа која је 1998. понела име Владислава Петковића Диса све до 2018. у свом власништву није имала ниједан песников предмет нити аутограф. Тада је од Срђана В. Стојанчева, истакнутог српског библиофила, новинара и истраживача, откупљен изузетан артефакт: споменар који је припадао Марији Мари Пандуровић, рођеној сестри песника Симе Пандуровића, великог Дисовог пријатеља. У споменару су текстови које је Дис исписао 1908.
Истраживачка срећа послужила је Стојанчева да у свесци димензија 13,5 x 21 cm, укориченој у бледозелено платно са цветним орнаментима и ћириличним натписом Поезија, међу добронамерним записима и жељама других познаника и пријатеља лепе девојке из породице Пандуровић, на 22. листу открије помало загонетну, меланхоличну, али утешну посвету исписану графитном оловком и потписану Дисовим именом: „Све су моје жеље, Маро, у твојој глави: шта год урадиш урадила си и... проћи ће; све ће проћи. Још нешто, све ће се заборавити...” Ипак, та свеска у коју се Мари Пандуровић за спомен уписао пријатељ са којим је њен брат Сима проводио многе часове припремајући бројеве кратковеког часописа Књижевна недеља, крила је још драгоценији запис: на странама 52 и 53, црним мастилом Дис је, највероватније приликом посете породици Пандуровић, исписао песму од седам строфа, насловивши је Лепота. Потписао се својим чувеним латиничним псеудонимом, којим је додатно раздраживао критичаре огорчене због песниковог песимизма и резигнираности. Ова рукописна варијанта, на којој су очити трагови стваралачког процеса, за строфу је дужа од песме која је у периодици и књигама објављивана под насловом Увод у легенду „Лепота”.Стојанчев је утврдио аутентичност рукописа. Уз неколико новооткривених фотографија, објавио га је у књизи Дисових песама у издању Српског библиофилског друштва.
Данас се ова свеска, испрва намењена да остане као лична успомена на младост једне београдске девојке, као изузетна драгоценост чува у Завичајном одељењу чачанске Библиотеке. Чачанима је први пут приказана 26. марта 2019. на свечаности поводом отварања новог здања најстарије установе културе у Чачку. Тако су, на симболичан начин, оповргнуте Дисове речи из споменара − да ће све проћи и заборавити се.
СПОМЕН-СОБА СИНИШЕ ПАУНОВИЋА
У оквиру „Дисовог пролећа”, пре тачно две деценије, Градска библиотека у Чачку отворила је спомен-собу са легатом новинара, писца, преводиоца Синише Пауновића. Породица овог чувеног извештача и уредника Политике поклонила је део његове библиотеке коју чини око 1.500 књига, као и његову богату заоставштину: рукописе необјављених и објављених дела, преписку са великим бројем писаца, домаћих и страних, уметницима и другим културним посленицима, затим збирку фотографија (3.800) и рукописа разних аутора, уметничке слике, егзотичне предмете са путовања, радни сто, писаће машине из разних периода његовог стваралаштва.
Пауновић је 1958. објавио занимљиву књигу Писци изблиза у којој су представљени Вељко Петровић, Стеван Јаковљевић, Исак Самоковлија, Бранислав Нушић, Борисав Станковић и Антон Густав Матош. Књига је добила добре критике, а Младен Ољача је прибележио: „Из живота и дела поменутих аутора Пауновић је умео да одабере драматичне и пресудне тренутке и да их каже вешто и упечатљиво.” На сличан пријем наишла је и књига Трагом њиховог детињства која обухвата портрете двадесет истакнутих ствараоца, попут Пјера Крижанића, Вељка Петровића, Томе Росандића, Иве Андрића... Написао је и дивне редове у публикацији Драинац, песник и боем, који осветљавају живописну песничку личност. На основу новинских текстова објавио је 1985. и књигу Бора Станковић и Бранислав Нушић иза завесе. Пет публикација документарне прозе о књижевницима, глумцима и другим уметницима врх су Пауновићевог књижевног рада.
Како је Синишу Пауновића по доласку у Београд веома привлачио уметнички свет, трудио се да прати њихово стваралаштво. Кроз новинарски позив и упознао се са већином од њих, па је настојао да разговоре прибележи, те је доцније неке од њих уобличавао у споменуте књиге. Осим објављених, остало је и много необјављених рукописа, насталих на основу дневничких забележака. Најобимнији међу њима су записи о Иви Андрићу, затим о Вељку Петровићу, Исидори Секулић, преписка са Десанком Максимовић, али и о друштвеним и државним околностима, као и о завичајној баштини –манастирима у Овчарско-кабларској клисури. Пауновић у оквиру преписке размењују информације о савременим књижевним токовима, заједничким познаницима, ситуацији у култури, личне проблеме, мисли. Са некима је преписка врло интензивна и лична, са понеким и пословна, некад се чак назире и оштрији Синишин тон у обраћању.
Чачанска Библиотека обавезала се да чува успомену на овог завичајног ствараоца, по могућству и да објављује његове рукописе. До сада су публиковане књиге Присени коју је приредио Радован М. Маринковић (2003), Кад су летеле камилавке (2006), Испуњен живот – биоблиографија Синише Пауновића коју је урадила Марија Орбовић, библиотекар саветник. (...)
Пауновић се, дакле, вратио у свој завичај из кога је отишао пре скоро једног века.
БИБЛИОТЕКА БРАНКА В. РАДИЧЕВИЋА
Животом, књижевним опусом ренесансног духа и антејске снаге, као и читавим својим културним прегалаштвом, Бранко В. Радичевић (Чачак, 14. мај 1925 – Београд, 11. јануар 2001) снажно је обележио другу половину 20. века као песник, прозни писац, есејиста, стваралац за децу, антологичар, новинар, изврстан познавалац српског језика, народног живота и обичаја, културни и спортски радник, учесник и сведок важних збивања. Читавим својим делом, за које је награђен угледним признањима, сведочио је да се по инспирацију не мора ићи у свет, већ је довољно погледати самог себе у очи и загледати се у оно што нестаје промичући поред нас. Пореклом из Чачка, из Ивањичког сокака, коме се често враћао као месту надахнућа, Радичевић је био спреман да подстакне и подупре идеје из завичаја: био је један од утемељивача Сабора трубача у Гучи (1961) и покретач песничке манифестације „Дисово пролеће” у Чачку (1964). „Чега год се дотицао, опомињао нас је где смо, ако смо то што мислимо да смо, и упућивао нас куда ћемо, ако ћемо”, записао је о његовом раду недавно преминули књижевник Милован Витезовић.
Настојећи да следи Радичевићево завештање сажето у мисао да је „завичај највиша тачка света”, чачанска Библиотека је током претходних деценија организовала бројне књижевне програме посвећене стваралаштву овог књижевника чије име је 1976. уписано у низ добитника Плакете са Дисовим ликом (данашње Дисове награде). На 90. годишњицу песниковог рођења, 14. маја 2015, у сарадњи са Институтом за књижевност и уметност из Београда, организован је Научни скуп Поезија Бранка В. Радичевића који је пратио истоимени зборник радова. Две године касније, као заједничко издање библиотекâ из Чачка и Гуче, објављена је књига изабраних Радичевићевих песама Вечита пешадија и сродне песме, чији је приређивач др Драган Хамовић.
Ради очувања, доступности и даљег проучавања стваралаштва Бранка В. Радичевића, његови наследници и чачански библиотекари су заједнички настојали да се песникова заоставштина из породичног стана у Гласиначкој улици у Београду трајно пресели у новоподигнуту зграду Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку. У име породице уговор су 21. маја 2021. потписали песникови синови Радомир и Растко Радичевић, као и унук Бранко Тепавац, син песникове покојне кћери Косаре. Пренето је око 3.500 књига, часописа, слика, рукописа, фотографија, новинских исечака и другог документационог материјала, намештаја и личних песникових предмета... Почетком 2022. започета је обрада ове обимне и разнородне грађе. Поред Радичевићевих оригиналних остварења и превода његовог стваралаштва, у личној песниковој библиотеци је велики број раритетних издања. Међу њима су и публикације са посветама истакнутих стваралаца са којима су Радичевића везивала дугогодишња пријатељства, као и значајан број едиција на којима је оставио препознатљив уреднички печат. Сређена и обрађена библиотека, као и некњижна грађа, представљаће неизоставан извор за темељно сагледавање стваралаштва Бранка В. Радичевића, те непокорне песничке природе, дубоко укорењене у традицију а визионарски загледане у време које долази.
ОД ТАМЕ КА СВЕТЛОСТИ
Пресељењем у нову зграду, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” добила је значајне нове могућности. Наменски простори за културно-образовну и програмску делатност посебно су ликовно оплемењени, поред осталог и уметничким делима. Неки су вредне уметнине даровали Библиотеци или их уступили на коришћење. Од 2019, у договору са чачанским Домом културе, 23 слике красе зидове Библиотеке. Мотиви старог и модерног Чачка, најважнијих културно-историјских споменика, апстрактних детаља, колоритне композиције са мотивима из природе... Важан сегмент ликовног оплемењивања простора учињен је и захваљујући Уметничкој галерији „Надежда Петровићˮ из Чачка. Вредни радови завичајног и међународно признатог сликара Богића Рисимовића Рисима, као и других познатих сликара широм Србије, тако су се привремено нашли у најстаријој установи културе у Чачку. Завичајни сликар и ликовни педагог Бранислав Бранко Трифуновић (Горњи Милановац, 1937 – Чачак, 2022) пред упокојење даровао је Библиотеци слику Документ. Сликар тананог лирског сензибилитета, добитник значајних признања, радни век провео је као ликовни педагог у Чачку. Његово платно, рађено комбинованом техником, инспирисано је књигом Трновит пут Србије.
Миливоје Миња Марић (1940–2018), академски сликар из Чачка, плодоносно је стварао у свом граду. Синиша Марић, сликарев брат, даровао је Библиотеци његову слику Узлет ка недостижном. И мања скулптура са Дисовим ликом, такође рад Миње Марића, у власништву је Библиотеке. Мајстор игре на трагу светлости, ликовни уметник из Чачка Божидар Плазинић одлучио је, уз консултацију са стручњацима из галерије „Надежда Петровић”, да Траг светлости III из 1992/93. године – импозантно дело и по димензијама и по квалитету – буде смештено у Великој сали Библиотеке. Плазинић излаже у еминентним галеријама у Србији и иностранству, добитник је бројних награда и признања, а од 2001. има и статус истакнутог уметника.
***
Људи
Овај прилог у „Националној ревији” начињен је захваљујући знању и труду Оливере Недељковић, Тање Вуковић, Марије Радуловић, Владимира Симића... Они су део тима библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку који предводи др Богдан Трифуновић, директор. Свима им захваљујемо.
***
Можда сања
У власништву Библиотеке је још неколико вредних уметничких дела. Издвајају се скулптура „Иво Андрић” вајара Зорана Ивановића (настала 1980-их у атељеу Жике Максимовића) и аутопортрет сликарке Милене Чубраковић. Украс Библиотеке су и рад завичајне уметнице Весне Петровић, као и рад „Можда сања”ликовног уметника Грујице Лазаревића.
Средишта
За годину оснивања Градске библиотеке, најстарије установе културе у Чачку, узима се 1848, када је покренуто Дружство читања Србско-Славенскиј новина у граду на Западној Морави. Оно је било претеча Читалишта које је званично почело рад 15. јануара 1860. године, а колико је то био важан догађај сведочи и податак објављен у листу Световид: отварање Читалишта поздрављено је пуцањем прангија и звонима са градске цркве.
Још у школи учили смо о животу и делу српског песника Владислава Петковића Диса (Заблаће код Чачка, 1880 − Јонско море, 1917), важног и тужног. Памтимо да се у Француској укрцао на пароброд „Италија”, који је 29. маја ратне 1917. заувек нестао у таласима, погођен торпедом на путу ка Грчкој. (...) Сва малена земаљска оставштина великог песника, као и његово тело утопљеника, враћена је у море. По сведочењу његових пријатеља са којима је боравио у избеглиштву, као и сапутника, песник је свуда са собом носио свешчицу са стиховима које ће испрати таласи и који никада неће бити објављени. Ретке пожутеле породичне фотографије сачуване су у албумима Дисове сестре Ружице и наследника Дисове супруге Тинке, која је последње деценије живота провела у Лозници. Али, ни Дисова удовица, ни његова прерано и трагично преминула деца, ни сродници, па ни 
пријатељи са којима је делио заносе и разочарања, у времену општег расула нису успели да сачувају ниједан песников руком писан текст. Дуго се мислило да једину рукописну заоставштину Владислава Петковића Диса чини једанаест песама у Рукописном одељењу Матице српске и неколико дописница.
библиофила, новинара и истраживача, откупљен изузетан артефакт: споменар који је припадао Марији Мари Пандуровић, рођеној сестри песника Симе Пандуровића, великог Дисовог пријатеља. У споменару су текстови које је Дис исписао 1908.
Ипак, та свеска у коју се Мари Пандуровић за спомен уписао пријатељ са којим је њен брат Сима проводио многе часове припремајући бројеве кратковеког часописа Књижевна недеља, крила је још драгоценији запис: на странама 52 и 53, црним мастилом Дис је, највероватније приликом посете породици Пандуровић, исписао песму од седам строфа, насловивши је Лепота. Потписао се својим чувеним латиничним псеудонимом, којим је додатно раздраживао критичаре огорчене због песниковог песимизма и резигнираности. Ова рукописна варијанта, на којој су очити трагови стваралачког процеса, за строфу је дужа од песме која је у периодици и књигама објављивана под насловом Увод у легенду „Лепота”.Стојанчев је утврдио аутентичност рукописа. Уз неколико новооткривених фотографија, објавио га је у књизи Дисових песама у издању Српског библиофилског друштва.
У оквиру „Дисовог пролећа”, пре тачно две деценије, Градска библиотека у Чачку отворила је спомен-собу са легатом новинара, писца, преводиоца Синише Пауновића. Породица овог чувеног извештача и уредника Политике поклонила је део његове библиотеке коју чини око 1.500 књига, као и његову богату заоставштину: рукописе необјављених и објављених дела, преписку са великим бројем писаца, домаћих и страних, уметницима и другим културним посленицима, затим збирку фотографија (3.800) и рукописа разних аутора, уметничке слике, егзотичне предмете са путовања, радни сто, писаће машине из разних периода његовог стваралаштва.
да их каже вешто и упечатљиво.” На сличан пријем наишла је и књига Трагом њиховог детињства која обухвата портрете двадесет истакнутих ствараоца, попут Пјера Крижанића, Вељка Петровића, Томе Росандића, Иве Андрића... Написао је и дивне редове у публикацији Драинац, песник и боем, који осветљавају живописну песничку личност. На основу новинских текстова објавио је 1985. и књигу Бора Станковић и Бранислав Нушић иза завесе. Пет публикација документарне прозе о књижевницима, глумцима и другим уметницима врх су Пауновићевог књижевног рада.
Пауновић у оквиру преписке размењују информације о савременим књижевним токовима, заједничким познаницима, ситуацији у култури, личне проблеме, мисли. Са некима је преписка врло интензивна и лична, са понеким и пословна, некад се чак назире и оштрији Синишин тон у обраћању.
Животом, књижевним опусом ренесансног духа и антејске снаге, као и читавим својим културним прегалаштвом, Бранко В. Радичевић (Чачак, 14. мај 1925 – Београд, 11. јануар 2001) снажно је обележио другу половину 20. века као песник, прозни писац, есејиста, стваралац за децу, антологичар, новинар, изврстан познавалац српског језика, народног живота и обичаја, културни и спортски радник, учесник и сведок важних збивања. Читавим својим делом, за које је награђен угледним признањима, сведочио је да се по инспирацију не мора ићи у свет, већ је довољно погледати самог себе у очи и загледати се у оно што нестаје промичући поред нас. Пореклом из Чачка, из Ивањичког сокака, коме се често враћао као месту надахнућа, Радичевић је био спреман да подстакне и подупре идеје из завичаја: био је један од утемељивача 
Сабора трубача у Гучи (1961) и покретач песничке манифестације „Дисово пролеће” у Чачку (1964). „Чега год се дотицао, опомињао нас је где смо, ако смо то што мислимо да смо, и упућивао нас куда ћемо, ако ћемо”, записао је о његовом раду недавно преминули књижевник Милован Витезовић.
Дисовим ликом (данашње Дисове награде). На 90. годишњицу песниковог рођења, 14. маја 2015, у сарадњи са Институтом за књижевност и уметност из Београда, организован је Научни скуп Поезија Бранка В. Радичевића који је пратио истоимени зборник радова. Две године касније, као заједничко издање библиотекâ из Чачка и Гуче, објављена је књига изабраних Радичевићевих песама Вечита пешадија и сродне песме, чији је приређивач др Драган Хамовић.
пресели у новоподигнуту зграду Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку. У име породице уговор су 21. маја 2021. потписали песникови синови Радомир и Растко Радичевић, као и унук Бранко Тепавац, син песникове покојне кћери Косаре. Пренето је око 3.500 књига, часописа, слика, рукописа, фотографија, новинских исечака и другог документационог материјала, намештаја и личних песникових предмета... Почетком 2022. започета је обрада ове 
обимне и разнородне грађе. Поред Радичевићевих оригиналних остварења и превода његовог стваралаштва, у личној песниковој библиотеци је велики број раритетних издања. Међу њима су и публикације са посветама истакнутих стваралаца са којима су Радичевића везивала дугогодишња пријатељства, као и значајан број едиција на којима је оставио препознатљив уреднички печат. Сређена и обрађена библиотека, као и некњижна грађа, представљаће неизоставан извор за темељно сагледавање стваралаштва Бранка В. Радичевића, те непокорне песничке природе, дубоко укорењене у традицију а визионарски загледане у време које долази.
Пресељењем у нову зграду, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” добила је значајне нове могућности. Наменски простори за културно-образовну и програмску делатност посебно су ликовно оплемењени, поред осталог и уметничким делима. Неки су вредне уметнине даровали Библиотеци или их уступили на коришћење. Од 2019, у договору са чачанским Домом културе, 23 слике красе зидове Библиотеке. Мотиви старог и модерног Чачка, најважнијих културно-историјских споменика, апстрактних детаља, колоритне композиције са мотивима из природе... Важан сегмент ликовног оплемењивања простора учињен је и захваљујући Уметничкој галерији „Надежда Петровићˮ из Чачка. Вредни радови завичајног и међународно признатог сликара Богића Рисимовића Рисима, као и других познатих сликара широм Србије, тако су се привремено нашли у најстаријој установи културе у Чачку.
Завичајни сликар и ликовни педагог Бранислав Бранко Трифуновић (Горњи Милановац, 1937 – Чачак, 2022) пред упокојење даровао је Библиотеци слику Документ. Сликар тананог лирског сензибилитета, добитник значајних признања, радни век провео је као ликовни педагог у Чачку. Његово платно, рађено комбинованом техником, инспирисано је књигом Трновит пут Србије. 
Мајстор игре на трагу светлости, ликовни уметник из Чачка Божидар Плазинић одлучио је, уз консултацију са стручњацима из галерије „Надежда Петровић”, да Траг светлости III из 1992/93. године – импозантно дело и по димензијама и по квалитету – буде смештено у Великој сали Библиотеке. Плазинић излаже у еминентним галеријама у Србији и иностранству, добитник је бројних награда и признања, а од 2001. има и статус истакнутог уметника.
